TOROMANI - TOROMAN FAMILY

Toroman - The Great Migration Routes

German:

Nach meinen aufwändigen und mehrjährigen Recherchen in ethnographischer Literatur und im Internet bin ich zu dem Ergebnis gekommen, dass der Name Toroman ein Ursprungsname aller Nachfolgenamen (wie Toromani, Toromanov/-a, Toromanian, Toromanyan, Toromanoski, Toromanowski, Toromanides, Toromanlar, Toromanovic, Toromanovich sowie Toromanowich) ist und aus Montenegro stammt. Außer der Tatsache, dass dieser Name auf diesem Territorium zuletzt im Jahre 1903 erwähnt wurde, gibt es keine anderen Beweise.

In der „Stimme“ Nr. 63 des ethnographischen Museums in Belgrad aus dem Jahre 1999 schreibt Herr Petar Rudic, dass ein Ahne der Toromans im montenegrinischen Ort Njegus gelebt und einer Bruderschaft Erkanovici angehört hat. Die Schriftsteller Vukota und Akim Miljanic schreiben zudem in Ihrer Dokumentation „Familiennamen in Montenegro“, dass Toromans in Njegus mit Popovics und Petrovics verwandt waren. Eine amtliche und namentliche Erwähnung (von Vuko, Todor und Mica Toroman) wurde im Jahre 1844 während eines historischen Vorfalls offenbart.

Miljanics bedienen sich der Daten aus dem Jahr 1910, die Dr. Jovan Erdeljanovic in seinem Buch „Altes Montenegro“ (1926) niederschrieb. Erdeljanovic hat zu der Gruppe von Popovics und Erakovics auch Toromans gezählt, nämlich als gesonderte njeguscher Bruderschaft mit unbekannter Herkunft. Diese Feststellung weist darauf hin, dass die Bruderschaft Toroman ihre Wurzeln anderswo hat. Um dieses herauszufinden, ist eine Zusammenarbeit aller Toromans erwünscht.

Nach einer alten Erzählung ist der Name Toroman angeblich dadurch entstanden, dass ein alter Ahne für seine Bruderschaft gute Tore baute. Herr Petar Rudic schreibt, dass die Toroman-Familien diesen Namen bis Anfang des 20. Jahrhunderts getragen hätten. Unterlagen über diese Familien und ihre Wanderungen befinden sich in alten Büchern in Ort Cetinje und seiner Umgebung. Weitere Spuren von Toromans sind in Mittel-Polimlje, Poblace, Borak bei Pljevlje sowie in Bijelusine bei Rudo zu finden.

Diese Bruderschaft hat sich bereits in früheren Epochen über die Balkanhalbinsel verstreut und sich der jeweiligen Lage und Umgebung angepasst. Die Angehörigen dieser Bruderschaft haben auch den Glauben und die typischen Namensendungen der Einheimischen übernommen. So gehören z. B. Menschen mit dem Namensstamm Toroman allen drei Glaubensrichtungen (wie römisch-katholisch, griechisch-orthodox und Islam) an und tragen unter Umständen die Endungen -i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ovich, -ovic oder -owich in ihren Namen.

Toromans und die Menschen mit Nachfolgenamen leben in fast allen neu entstandenen Staaten des alten Jugoslawiens. Nach dem Zerfall fanden sehr viele ihr neues Zuhause auch im westlichen Ausland.

Die weitere Suche nach Toromans in Auswanderungsländern ist in Arbeit. Bis jetzt ist bekannt, dass viele in Albanien, Asien, Bulgarien, Deutschland, Frankreich, Griechenland, Italien, in Norwegen, in Österreich, auf den Philippinen, in Russland, Schweden, in der chweiz, in der Türkei sowie in Amerika leben.

English:

After spending three years studying ethnographic literature and researching on the Internet, I am convinced that the name of Toroman is an original name of all following names (such as Toromani, Toromanov/-a, Toromanian, Toromanyan, Toromanoski, Toromanowski, Toromanides, Toromanlar, Toromanovic, Toromanovich and Toromanowich) and comes from Montenegro. Except for a record of this name having last been mentioned in this territory in the year 1903, there is no other evidence for this.

In the Belgrade Ethnographic Museum’s publication Voice, issue no 63 from 1999, Mr Petar Rudic writes that an ancestor of the Toromans lived in Montenegro, in a place called Nyegus, and belonged to the Erakovici clan (or “brotherhood”). The authors Vukota and Akim Milyanic write in their documentation “Family Names in Montenegro” that the Toromans in Nyegus were related to the Popovices and Petrovices there. The name is officially mentioned (Vuko, Todor and Mica Toroman) in the account of a historical incident recorded in 1844.

The Milyanices draw on the information dating from 1910 that Dr. Jovan Erdelyanovic included in his book Old Montenegro (1926). Erdelyanovic also counted the Toromans as belonging to the Popovic and Erakovic group as a special clan of unknown provenance living in Nyegus. This indicates that the Toroman clan has its roots elsewhere and in order to find out where that is, all Toromans are called on to help by providing whatever information they can.

According to an old story, the name of Toroman allegedly came from an ancient ancestor who used to build good gateways, (Tor = Gateway) for his clan. Mr Petar Rudic writes that the Toroman families retained this name until the beginning of the 20th century. Records of these families and their migrations can be found in old books in and around Cetinje. Further traces of Toromans were left in Middle Polimlye, Poblace, Borak near Plevlye and in Biyelusine near Rudo.

In earlier periods, this clan had already spread across the Balkan Peninsula and adapted to living in every situation and environment, even to the point of its members having changed their religion or altered their name to blend in with typical local names. We therefore find them present in all three different faiths (Roman Catholic, Greek Orthodox and Islam), irrespective of whether they have kept the name of Toroman or in certain circumstances added on one of the suffixes: -i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ovich, -ovic or -owich.

There are Toromans and Toromanovices now living in nearly all of the newly created states of former Yugoslavia, but many found a new home in other countries in the West. A continued search for Toromans and Toromanovices is currently in progress in immigration countries. So far, it has been established that many live in Albania, Asia, Austria, Bulgaria, France, Germany, Italy, Norway, Russia, Turkey, the Philippnes, Sweden, Switzerland and in the Americas.

Pусский:

е моих поисков в интернете я пришел к выводу, что фамилия Тороман является исходной формой всех от нее следующих фамилий (Тороман, Торомани, Тороманов(а), Тороманян, Торомановский(-овская), Тороманидес, Тороманлар, Тором
В ходе моего многолетнего, кропотливого изучения этнографической литературы, а также в ходанович) и происходит из Монтенегро. Не считая того факта, что эта фамилия в последний раз упоминалась на этой территории в 1903 г., в подтверждение этого утверждения нет никаких других доказательств.

В скрипте "Глас" N 63 за 1999г., находящемся в этнографическом музее в Белграде, Петар Рудич пишет о том, что в одном монтенегрском местечке Негуш, а именно в братстве Эркановичи, жил некий предок Тороман. Писатели Вукота и Аким Мильянович упоминают в своей документации "Фамилии в Монтенегро" к тому же тот факт, что Тороманы в Негуше состояли в родстве с Поповичами и Петровичами. Официальное упоминание имен Вукота, Тодор и Мика Тороман зафиксировано в 1844 г. в связи с одним историческим событием.

Мильяновичи опираются на данные 1910 г., которые упоминал и доктор Йован Эрдельянович в своей книге "Старое Монтенегро" (1926 г.). Эрдельянович приписал к группе Поповичей и Эраковичей и группу Тороманов как особое негушское братство неизвестного происхождения. Это утверждение указывает на то, что Тороманы пришли сюда из других мест. И чтобы выяснить, где таятся их корни, необходимо содействие всех Тороманов.

Рассказывают, что фамилия "Тороман" возникла оттого, что некий предок Торомана строил для своего братства хорошие ворота (Tor). Петар Рудич пишет, что семьи с фамилией Тороман носили ее до начала 20-го века. Данные об этих семьях и их переселениях находятся в старых книгах в местечке Четинье и его окрестностях. Но и в других местах, а именно в Ср. Полимлье, Борак под Пльевлье а также в Бийелушине под Рудо имеются указания о пребывании там Тороманов.

Братство Тороманов расселилось по Балканскому полуострову в более ранний исторический период и сумело подстроиться под условия жизни местного населения. Члены этого братства переняли также и веру здешних людей, и типичные для их фамилий окончания. Так, Тороманы исповедуют все три веры (римско-католическую, греческо-православную, а также ислам) и носят фамилии с окончаниями -и, -ов, -ян, -овский/овская, -идес, -лар и -ович.

Тороманы и люди с похожими фамилиями живут во всех новых государствах бывшей Югославии. После распада страны очень многие переселились на Запад.

Дальнейший поиск Тороманов в зарубежных странах уже в работе. На сегодняшний день, например, известно, что многие из них живут в Болгарии, Турции, России, Азии, на Филиппинах, в Норвегии, Швеции, Австрии, Германии, а также в Америке.

Southslawish:

Po mojim višegodišnjim ispitivanjima po etnografskoj literaturi i internetu, došao sam do ličnog zaključka da je staro ime Toroman preteča svih naslednih prezimena kao što su to: Toroman-i, Toroman-ov, a, Toroman-ian, Toroman-yan, Toroman-oski, Toroman-ides, Toroman-lar, Toroman-ović, Toroman-ovich i Toroman-owich i potiče iz Crne Gore. Činjenica je da se prezime Toroman pojavljuje u prvoj polovini 19 vijeka na toj teritoriji i poslednji put se spominje u 1903 godini.
Poslednji zapis istorijskog značaja, (Vuko, Todor i Mića Toroman) je zabilježen 1844 godine.

U "Glasniku" br. 63 iz 1999 godine, etnografskog muzeja u Beogradu, Petar Rudić iznosi, da je jedan od preteča familije Toroman živio u crnogorskom mijestu Njeguš, bratstvo sela Erakovići. Pisci Vukota i Akim Miljanić iznose u njihovoj dokumentaciji "Prezimena u Crnoj Gori" da su Toromani u srodstvu sa Popovićima i Petrovićima. Oni su se služili podatcima iz 1910 godine pisanih od Dr. Jovana Erdeljanovića u knjizi "Stara Crna Gora" iz godine 1926. Erdeljanović je u ogranke Popovića - Erakovića ubrojao i Toromane, koji su posebno njeguško bratstvo nepoznatog porijekla. Ova konstatacija Erdeljanovića nam govori da su korijeni Toromana još uvijek nepoznati i da je Crnogorsko mijesto Neguš, samo jedna postojbina u nihovom putu velike seobe naroda. Da bi se više saznalo o porijeklu ovog bratstva, poželjna je saradnja svih Toromana.

Navodno je nadimak Toroman, prema jednom kazivanju postao po tome, što je predak toga roda gradio svom bratstvu dobre torove. Petar Rudić iznosi u tom "Glasniku", da su Toromani to prezime nosili u njihovoj postojbini sve do početka 20 stoljeća. Podatci iz kojih bi se više moglo saznati o toj familiji i njihovim seobama nalaze se u starim matičnim knjigama Cetinja i cetinjskog kraja.

Daljnji tragovi Toromana su ostavljeni u Srednjem Polimlju, Poblaće i Borak kod Pljevlja kao i u Bijelušinama kod Rudog. S ozirom da se taj rod već u ranom periodu raširio po skoro cijelom Balkanskom poluostrvu, prilagođavajući se kako religiozno tako i sa prezimenom. Tako ih nalazimo pod sve tri vjeroispovijesti bez obzira dali su zadržali prezime Toroman ili su mu pod izvijesnim okolnostima dodavali gore navedena dodatna azbučna slova kao što su to: –i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ović, ovich i -owich.

Toromani i sve familije naslednih prezimena žive skoro u svim novonastalim državama stare Juge a mnogi su, pogotovo posle tog raspada, našli svoj novi dom u zapadnom inostranstvu. Daljnja traganja za Toroman -ima u rasulu su u doradi. Za sada se zna da ih ima u lbaniji, Austriji, Aziji, Bugarskoj, Filipinima, Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Njemačkoj, Norveškoj, Rusiji, Turskoj, Švedskoj, Švajcarskoj kao i preko Atlantika u SAD.

Türkçe:

Etnografik literatür alanında ve internet üzerinden çok uzun süreli ve emek vererek yaptığım araştırmalara göre Toroman soyadı; Toromani, Toromanov/-a, Toromanian, Toromanyan, Toromanoski, Toromanowski, Toromanides, Toromanlar, Toromanoviç Toromanovich ve Toromanowich gibi soyisimlerin kökenini oluşturmakta ve köken olarak Karadağ’dan gelmektedir. Ulaşılan bilgilere göre bu soyadı, bu bölgede en son 1903 yılında zikredilmektedir, bu gerçeğin dışında başka da hiçbir kanıt bulunmamaktadır.

Belgrat Etnografya Müzesi tarafından 1999 yılında yayımlanan “Stimme”nin 63. sayısında sayın Petar Rudiç; Toroman’ların atalarının Karadağ’ın Njegus kasabasında yaşadıklarını ve Erkanovici’lerle bir akrabalıklarının olduğunu yazıyor. Buna ek olarak yazar Vukota ve Akim Milyaniç, ortak dokümantasyon çalışmasında Njegus’taki Toroman’ların Popoviç ve Petroviç soyisimleri ile değiştirildiğini belirtiyorlar. Fakat 1844 yılındaki tarihi bir olay esnasında bu soyadının resmiyete dayalı olarak zikredildiği de (Vuko, Todor und Mica Toroman) ortaya çıkarılmıştır.

Dr. Jovan Erdeljanoviç 1926’da yazdığı “Eski Karadağ” isimli kitabında Miljaniç’in 1910’daki bilgilerde kayıtlı olduğunu ifade etmektedir. Erdeljanoviç; elde ettiği bilgilere göre Popoviç, Erakoviç ve Toroman’ların tam kökeni bilinmeyen fakat Njegus’da belirli bir akrabalık grubu oluşturduğunu varsaymaktadır. Elde edilen bu bulgular, Toroman’ların ve akrabalarının başka yerlerde de yaşadığını ifade etmektedir. Bu yüzden bu kardeşliğin ve akrabalığın yeniden canlandırılması için bütün “Toroman”ların katkısı ve desteği arzu edilmektedir.

Eski bir hikâyeye göre Toroman soyadı; bir yaşlı dedenin onun akrabalığını göstermek için iyi kapılar inşa etmesinden dolayı ortaya çıkmıştır. Sayın Petar Rudiç, 20. yüzyılın başlangıcına kadar Toroman ailesinin bu soyadını taşıdığını yazıyor. Cetinje şehri ve çevresinde bulunan eski kitaplarda, bu soyadına ait aileler ve onların göçleri hakkında belgelere ulaşılmıştır. Toroman ailesinin izleri; Polimlje, Poblace, Pljevlje yakınındaki Borak’ta ve Rudo yakınındaki Bijelusine’de hala bulunmaktadır.

Bu akrabalık, daha önceki dönemlerde Balkan yarımadası üzerinde kendine özgün bir şekilde bulunduğu yerde ve çevresinde dağılmıştır. Bu aileye ait olan kişiler, gittikleri yerlerdeki insanların tipik soyadı eklerini ve inanışlarını da benimseyip kabul etmişlerdir. Bu yüzden Toroman soyadı; Roma Katolik, Rum Ortodoks ve İslam dinlerine göre -i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ovich, -oviç veya -owich gibi farklı son ekler alarak kullanılmıştır.

Toroman’lar ve bu soyadının farklı formlarını taşıyan insanlar, eski Yugoslavya toprakları üzerinde kurulan bütün yeni ülkelerde yaşamaktadırlar. Yıkılma döneminden sonra birçoğu da yaşamlarını devam ettirmek için Batı ülkelerinde yeni evlere sahip oldular. Göç ülkelerinde bulunan Toroman’lara ulaşmak için çalışmalar devam etmektedir. Şimdiye kadar elde edilen bulgulara ve bilgilere göre birçoğunun Almanya, Arnavutluk, Avusturya, Bulgaristan, Filipnler, Fransa, Yunanistan, Isveç, Isviçre, Italya, Norveç, Rusya, Türkiye, Amerika ve bazi Asya ülkelerinde cok sayida kişinin yaşadığı bilinmektedir.

Italian:

Dopo le mie dispendiose e pluriennali ricerche in letteratura etnografica e in internet, sono giunto alla conclusione che il nome Toroman è all'origine di tutta una serie di nomi (come Toromani, Toromanov/-a, Toromanian, Toromanyan, Toromanoski, Toromanowski, Toromanides, Toromanlar, Toromanovic, Toromanovich e Toromanowich) e proviene dal Montenegro.

Oltre al fatto che questo nome fu menzionato per l'ultima volta in questo territorio nel 1903 non ne esiste altra prova. Alla “voce” nr. 63 del museo etnografico di Belgrado, il signor Petar Rudic scrive che un antenato di Toroman visse in un luogo del Montenegro, chiamato Njegus, e che appartenne a un ceppo Erkanovici.
Gli scrittori Vukota und Akim Miljanic scrivono, nella loro documentazione „Nomi di famiglia nel Montenegro“, che Toromans in Njegus fu cambiato in Popovics e Petrovics.

Una menzione ufficiale (di Vuko, Todor e Mica Toroman) viene fatta in riferimento a un evento storico nel 1844. I Miljanic si servono dei dati dall'anno 1910, che il Dott. Jovan Erdeljanovic mette per iscritto nel suo libro „Antico Montenegro“ (1926). Erdeljanovic ha contato anche il nome Toromans nel gruppo di Popovics und Erakovics, come famiglia separata e con un'origine sconosciuta di Njegus. Ciò dimostra che il nome Toroman ha le sue radici da qualche altra parte. Per scoprirlo sarebbe necessaria la collaborazione di tutti i Toroman.

Secondo una narrazione il nome Toroman si è presumibilmente formato secondo un particolare motivo: un antico antenato avrebbe costruito buone “porte” “Tore” per la sua comunità. Il signor Petar Rudic scrive che le famiglie Toroman hanno portato questo nome fino all'inizio del ventesimo secolo. Documentazioni su queste famiglie e sulle loro migrazioni si trovano nei libri antichi nel luogo di Cettigne (Cetinje) e nei suoi dintorni.

Altre tracce del nome Toroman si trovano nel medio- Polimlje, Poblace, Borak presso Pljevlje così come in Bijelusine presso Rudo. Questo ceppo si è sparso in epoche precedenti sulla penisola balcanica e si è adattato alla posizione e alle condizioni del momento. I membri di questa confraternita hanno adottato anche le credenze e le desinenze dei nomi delle persone del posto. Così che, ad esempio, le persone del ceppo die Toroman appartengono a tutte e tre le fedi (come la cattolica, la greca-ortodossa e l'islamica) e portano nei loro nomi, a seconda delle circostanze, le desinenze -i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ovich, -ovic oder -owich.

I Toroman, e le persone con un nome che deriva da questo, vivono in quasi tutti i nuovi Stati della ex Jugoslavia e da dopo la dissoluzione se ne trovano molti anche in Occidente.

Il proseguimento della ricerca dei Toroman è ancora un lavoro. Fino ad ora si sa che molti vivono in Albania, America, Asia, Austria, Bulgaria, nelle Filippine, in Francia, Germania, Grecia, Italia, Norvegia, Russia, Svezia, Svizzera e in Turchia.

Francais:

Après avoir fait de longues recherches détaillées auprès de la littérature ethnologique ainsi que sur l'internet, j'ai conclu que le nom Toroman est le nom d'origine de tous les noms successifs (comme Toromani, Toromanov/-a, Toromanian, Toromanyan, Toromanoski, Toromanowski, Toromanides, Toromanlar, Toromanovic, Toromanovich ainsi que Toromanowich) et qu'il vient du pays Monténégro. À part le fait que ce nom est mentionné la dernière fois dans ce territoire en 1903, il n'y as pas d'autres preuves.

Dans le 'tome' numéro 63 du Musée Ethnologique à Belgrade de l'année 1999, M. Petar Rudic écrit qu'un ancêtre des Toroman habitait dans un endroit monténégrin appelé Njegus et qu'il était membre de la fraternité Erkanovici. D'ailleurs, les écrivains Vukota et Akim Miljanic écrivent dans leur documentation "noms de famille au Monténégro" que les Toroman à Njegus étaient liés avec les Popovic et les Petrovic. En 1844, il y a mention officielle des noms Vuko, Todor et Mica Toroman au niveau d'un incident historique.

Les Miljanic utilisent les données concernant l'année 1910, trouvées dans le livre du Dr. Jovan Erdeljanovic "Altes Montenegro" ("Le Vieux Monténégro"), publié en 1926. Pour celui-ci, les Toroman faisaient partie du groupe des Popovic et des Erakovic, pourtant en tant que fraternité njegusoise séparée, d'origine inconnu. Cette découverte indique que la fraternité Toroman doit avoir ses racines ailleurs. Pour rechercher cette thèse, une coopération avec tous les Toroman serait souhaitable.

Selon une histoire ancienne, le nom Toroman est soi-disant né du fait qu'un ancêtre construisait des portails de bonne qualité pour sa fraternité. M. Petar Rudic écrit que les familles Toroman ont porté ce nom jusqu'au début du 20ème siècle. Des documents concernant ces familles et leurs migrations se trouvent dans des vieux livres à Cetinje et dans les environs. Il existe encore plus de traces des Toroman dans la Mi-Polimlje, à Poblace, à Borak près de Pljevlje aussi bien qu'à Bijelusine près de Rudo.

Cette fraternité s'est diffusée il y a longtemps sur toute la péninsule balkanique et s'est adaptée à la situation et à l'environnement. Les membres de cette fraternité ont adopté la foi et aussi les suffixes typiques des noms des gens du pays. Par conséquent, les gens avec le nom de fond Toroman appartiennent aux trois groupes religieux, cet-à-dire catholique romain, grec orthodoxe ou Islam et leurs noms pourrait porter l'un des suffixes suivants: -i, -ov, -ian, -yan, -oski, -ides, -lar, -ovich, -ovic, ou bien -owich.

Les Toroman et les gens avec les noms associés habitent dans presque tous les nouveaux pays issus de l'ancien Yougoslavie. Après la désintégration, beaucoup de gens sont allés s'installer aussi à l'étranger occidental.

Encore plus de recherches sur les Toroman dans les pays d'émigration sont en travail. Jusqu'à présent, on sait que beaucoup d'eux habitent en Albanie, en Allemagne, en Asie, en Autriche, en Bulgarie, en France, en Italie, en Russie, aux Philippines, en Norvège, en Suède, en Suisse, en Turquie et aux Etats-Unis.

The Toroman Family Facebook group

Toromani - Toroman Family

http://facebook.com/groups/toroman

has been set up in order to bring together families who are now scattered all over the world, and to spread knowledge about wherever they may be.

Dear Toromans, Toromanis, Toromanov(-a)s, Toromanians, Toromanyans, Toromanoskis,Toromanides, Toromanlars, Toromanoviches, Toromanovices and Toromanowiches, please take a look at this group and then join us.

Many thanks for supporting us!
Hamburg /Germany, Oktober 2013

by ttheo /No information available on this website may be copied or reproduced without citation of its source.

TRI JUNAKA NIKOM PONIKOŠE

"Nisam ja onaj što mislim da sam"

Sa Vama Dediću stupa na scenu još jedan mali Srbin koji pokušava da očisti i izpolira zaprljanu sliku tog naroda. „Niste vi onaj što mislite da ste, nego onaj što drugi vide u vama“. Upravo je to tako sa vama Plavšiću i Dediću a i sa ponekim Srbima iz Srbije.

Prema tome, kada bi ja čitao ono što Vi pišete ili mislite o sebi, nebih se razlikovao u zaostalošću i primitivizmu od vas dvojice. Srbska literatura i sve vrste istorijskih radova sa strane takvih "nadri-doktora" kvari sliku onih Srba kojima je ljudstvo na mijestu nacije i nacionalizma. Vi i vama sličnim je Srbija realna kao i postojanje Marka Kraljevića. To su „naučna“ dijela maloumnika koji kroje prošlost po svojim željama i željama njima sličnim. Mene uopšte ne interesuje zašto Srbi imaju krunu u svojoj zastavi a nisu kraljevina. Za mene je bitna činjenica da je imaju i sa time pokazuju svoju naivnu pokondiranost.

Vi i vama slični, mali i veliki Srbi, još niste shvatili da stari Slaveni, pri dolasku na balkansko poluostrvo nisu bili krišćani i nisu imali blage veze sa crkvom. Ta religija im je nametnuta, dijelimično i sa nasiljem, kroz krišćanstvo rimskog carstva. Raspad tog carstva je vodio ka raspadu i krišćanske zajednice tj. podijeli te religije na dva dijela. Pri ulasku Osmanskih osvajača na balkansko poluostrvo prihvata jedan dio Južnih Slavena i Islamsku vijeru a jedan dio tih osvajača se kroz stoljeća življenja sa nama i asimilisao. Kad pomislim da su si ti narodi, u zadnjih 100 godina više puta jedni drugima razbijali glave i činili pokolje unutar svojih naroda, za religije koje su im u suštini naturene, onda vidim samo jedan odgovor a to je: Stepen umnog razvoja je još u kamenom dobu.

U tom „atačmentu“ vašeg prof. dr. Deretića koji je vjerovatno tu profesuru dobio u Zaječarskom ili možda u Požarevačkom jeftinom univerzitetu, pročitao samo prvih par redova  i vidim on iznosi da su se svi Crnogorci, do 1945 osijećali Srbima. Da, moguće je ali... Prekršteni u Srbe kroz mračnjastvo Srbske pravoslavne crkve od nekoliko generacija. Crkva je kao sluga srbskih kraljeva, nosilac nade za njegov povratak iz bijegstva, organizatora četništva i zločina nad svojim narodima. Crkva kao jedna nacionalistička i zločinačka organizacija, vijerski zatucana organizacija koja o nekom kralju i danas dan sanja. Zbog toga vam stoji kruna u zastavi. Nije ni čudo da su se manipulisani Crnogorci takvim osijećali.

 

Najbolji primjer su pravoslavci Bosne i Hercegovine. Čisto i ekonomski gledano, Srbima nije bilo potrebno da napuštaju svoju plodnu i ravničarsku Srbiju i da naseljavaju Bosnu i Hercegovinu ali Crnogorcima iz njihovog kamenjara i krša. Mnogi su se mogli baviti samo stočarstvom te su se sa svojim stadima kretali u bosanske bogate pašnjake i šume. Ne radi toga da bi se skrivali od Turaka, kako se to rado sa srbske strane tvrdi, nego u većini od krvne osvete i neplodnog zemljišta Crne Gore. Crnogorac se ne krije daleko od javnih puteva po šumama i ne mijenja za sigurnost prezime i krsnu slavu radi Turčina nego radi svojih krvnika i te primitivne krvne osvet. Odkud je turčin znao šta je krsna slava?

Kroz moja lična istraživanja korijenja majevačkih familija sam ustanovio da sve potiču iz Crne Gore. Kroz uvid njihovih dokumentacija, (načinjene kroz pravoslavnu crkvu iza koje se krila Srbska crkva) unazad od preko 150 godina, ustanovljavam da je svakom članu tih familija unešeno u njihove rodne, vijenčane i čak posmrtne listove, da su Srbske nacionalnosti. Kroz daljnja istraživanja sam ustanovio da je srbska pravoslavna crkva, kao „Trojanski konj“ čak i u Crnoj Gori prekrštavala pobožne Crnogorce u Srbe i sa time pokazala svoje pravo lice oduzimanjem ličnog indetiteta jednog ponosnog naroda. To što su kosovski Albanci uspijeli, biološkim putem da pobijede Srbe i to što Srbi ne uspiješe istim putem sebe umnožiti, činila je njihova crkva prekrštavanjem drugih naroda u Srbe, za potrebe srbstva.

Srbe je ta ista crkva ciljano držala u tami nepismenosti a Crnogorce pretvarala u Srbe. Dokaz pohlepljivosti i ciničkog anti alfabetiziranja svog naroda se vidi u činjenici da danas tako malo pisanih podataka iz prošlosti možemo da nađemo. Crkva je bila naš pisac i kroz njenu slijepost nije mogla da sagleda, da se na Balkanu stalno ratuje. Pisane su maklsimalno dvije matične knjige. Jedna za Crkvu u mijestu a druga za centralnu parohiju. Da su sve vijerske kuće, u slučaju rata, prve na udaru uništavanja i paljenja, to im nije bilo na umu. Sa druge strane su lično učestovale u širenju mržnje prema drugim religijama na našem prostoru..., -opet ona izrečica „Ubij svog bližnjega!!!“

Ono što su crkve pisale je izgorjelo. Budućim generacijama je ostao pepeo za daljnja istraživanja. Sa time je dalekovidnost crkvenjaka bila ravna nuli.

Da su srbske crkve, od njenog početka, učile narod da pišu kao što je to Rimokatolička u svojim školama činila, onda bi u narodu bilo više nadarenih koji bi knjige pisali. U ratovima bi od tih pisaca i od njih bezbroj napisanih knjiga, bar nekoliko ostalo sačuvano za naredna pokoljenja. U privatnim rukama, u bibliotekama, u zemlji i čak van granica.

Najnoviji Primjer iz 2011: Milenko Filipović i njegovo dijelo o Rodoslovima Majevice i sijeveroistočne Bosne i Hercegovine, iz 1969 godine.

Tražieći njegov rad, za moju ličnu orijentaciju i moj rad, po svim tim novim državicama i njenim bibliotekama na tlu nekadašnje Jugoslavije, ne nađoh je nigdje!!!
Ja je nađoh u biblioteci univerziteta grada Kiel-a, na sijevernom moru Njemačke. Oko 2000 kilometara dalje od njenog izvora, u orginalu. Kupljena 1970 godine, za studente i njihove studije o Slavistici, samo godinu dana posle njenog izdavanja. Mi južnjaci i kulturne tekovine? Ko takvih tekovina nema nema ni kulturne orijentacije. Radi toga se orijentišemo prema crkvi, kojekakvim nacionalistima i ratujemo za njih protiv sami sebe. Toliko o kulturi tog Srbskog naroda.

Deretić nije izgelda u tom svom jadnom akademskom putu nikad čuo za Jovana Erdeljanovića koji je od 1910 sakupljao podatke Crnogorskih bratstava i rodoslova i objavio 1926 pod naslovom „Stara Crna Gora“. Tih početnih godina se nije moglo ni sanjati da će jednog dana doći do formiranja jedne države južnih Slavena a o Titu i partizanima da i ne pričam.

Ne, nije tačno... Srbi nisu biježali od Turaka u Crnu Goru nego skupa sa Crnogorcima prema zapadu. Deretić izgleda nikada nije čuo za „Vojnu Krajinu“... Dio Hrvatske teritorije, dat od strane Austro-ugarske krune povlačećim ratnicima sa Balkana, kao bedem otpora daljnjeg navaljivanju Turskih osvajača prema zapadnoj Evropi. Tu teritoriju su srbski nacionalisti kroz lični teror u zadnjem bratoubilačkom ratu prokockali i upravo u njoj taj rat provocirali.

Nadalje, ne kukajte stalno na Tita i njegove suborce. Oni su u ono doba i uz one uslove koje su imali učinili šta im je kao jedino preostalo. Njihova borba nije se sastojala samo u tome da pobijede i istjeraju okupatora i njegove kolaboratere nego je njihova borba bila i revolucija za nova vremena na tom tlu. Prvi put u istoriji južnih Slavena se uvodi obavezno školovanje dijece radnika i seljaka. Besplatno socijalno osiguranje za sve. Fabrike i Zemljoradnja je data onima koji u njima i na njoj rade. Kralj i crkva nisu imali interese da narod bude pismen jer se nepismenima lakše vlada. Nije Srbija odnosno mi južni Slaveni, radi 500 godina turskog vazaluka zaostala nego radi 1000 godina tame pod monopolom Srbske pravoslavne crkve nad prosvijetom.

Ignoracija Srba na posojanju ostalih naroda u skupini južnih Slavena dovela do toga da su nas ignorisani napustili jer „Sve što ignorišemo da postoji to i gubimo“. Dobro se sijećam 80-tih godina prošlog vijeka i buđenja srbskog nacionalizma. Ja sam računao već od prije da će Hrvati biti ti koji će staru Jugoslaviju da napuste ali ne uz srbsko podsredstvo što je ipak na kraju bio razlog tog odvajanja.

Zbog čega?: Sve ispod Rijeke Save je bilo kulturna provalija.Vi ste sa vašom nekulturom i kao da toga nije bilo dovoljno, još i ličnim nacionalizmom, uprvo im to stavili na dlan. Kao prvo ste ignorisali postojanje Slovenaca. Ondašnja izreka Srbskih samozvanih istoričara i medija je glasila; „To malo pravih Slovenaca što ima bi moglo da stane u Postojinsku jamu“.!!!
I šta bi...? Slovenci nas napustiše i odoše.

Isto polemisanje o postojanju Hrvata i srbskog ignorisanja na njihovoj prisutnosti Balkanu!!! Pa odoše i Hrvati. Za Bosnu, srbski narodni razum nije imao ni najmanje simpatija i to još od davnina. „Bosanaca nema“ tvrde Srbi, pa ode i Bosna u nepovrat sa, ...brate mili, puno prolivene krvi!!!

O Makedoncima su se Srbi još šprdali. "Kakva Makedonija i kakvi bakrači", vikali ste i ako je Aleksandar Makledonski još od 356 – 336 prije novog računanja vremena, vladao sijevernom Afrikom, većim dijelom Azije u kojoj su se Slavenska plemena upravo igrala u pijesku.

Tek preko 1000 godina kasnije, su Slavenska plemena počela naseljavati Balkansko poluostrvo, da bih današnji njihovi naraštaji srbskog porijekla, tvrdili da nema Makedonaca.

Što je još najžalosnije je da ste na kraju čak i egzistenciju Crnogoraca, onih najbližih srbskom narodu, ignorisali, ..., -Poklapa se sa ono „Ubij svog bližnjeg“!!!!,  Na kraju odoše vam i Crnogorci.

Vi, nakaradni Srbi ste već u vremenima koja su još dobra bila ignorisali postojanje Albanaca na Kosovu. Vaša tvrdnja „Albanci žive u Albaniji“ i „Kosovo je Srbija“ se pokazala do danas kao neopravdana ali će jednog dana biti gegrafski sigurno, sastavni dio Albanije.

Zbog čega?
Ignoracija jednog velikog procenta naroda na toj teritoriji. Sa pokušajem davanja pokrajinske samostalnosti uz pritisak federacije je odgovoren kroz srbsku administraciju sa ignoracijom. Ciljano se nije u tu pokrajinu investiralo sa zamišlju da će Albanci tada napustiti tu teritoriju u pravcu Albanije.

Umijesto toga je srbsko stanovništvo napuštalo tu teritoriju sa trbuhom za kruhom i selilo se u bogatije krajeve Srbije, druge republike Jugoslavije pa čak i u inostranstvo. U početku se zemlja prodavala za bilo kakve pare Albancima i to dobrovoljno. Kasnije, kada je socialni problem albanskog stanovništva porastao i anarhija zauzela mijesto zakonodavstva, ostatak srbskog stanovništva  je prisiljavan da napušta tu teritoriju....

Upravo je sa time i nastao početak raspada Jugoslavije. Davati zadatak federalnoj miliciji da sa „Palicom“ uvodi red u toj pokrajini nije urodijo. Srbi su bili toliko naivni da su mislili da je njihovo gledišet po pitanju poštovanja ljudskih prava indentično sa gledištima naroda drugih republika. Predstavnici povratnika milicije drugih republika sa Kosova su izviješatvali svoju lokalnu vlast o čemu se u suštini na Kosovu radi. Druge republike su odbijale da učestvuju u toj nepravdi i povukli svoje milicijske švadrone nazad.

Za Miloševića je to bio početak njegove bolesne nacionalističke karijere sa „Niko Srbe nesmije da tuče.“ Niko Srbe nebi tukao da je život na Kosovu bijo ljudski, human i vrijedan života. Čak što više bi građani države Albanije bili zavidni lijepom životu njihove braće sa istočne strane granice. Da ne pričam o tome koliko bi kosovski Albanci bili ponosni na to da su dio Srbije i srbskog naroda.

Ja sam već vašem kompanjonu Plavšiću napisao da i ta ignoracija Mađara u Vojvodini  vodi neizbiježno na odvajanju i samostalnošću te pokrajine. Ja mislim da će se svijest i razum Srba u narednih nekoliko stotina godina regeneristi i ka pozitivnom dijelovanju orijentisati. Tek te buduće generacije će biti sposobne da sagledaju svoju prošlost i sa time se ostalim južno –Slavenskim narodima izvinuti, za nepravde koje su njihovi pradijedovi pod slijepom vijerom u srbsku pravoslavnu crkvu učinuli.

U Srebrenici je Tomislav Nikolić već prvi korak napravio.

Sve dok vi Srbi ignorišete druge, unutar i van vaših granica, niklad vi nećete biti svijetskog formata i na stepenu kulture civilizovanih. Neka vam to Dediću, Plavšiću i Deretiću bude od mene rečeno.

ttheo, Okt. 2013